Песмарица

Ин мемориам Милорад Алексић

Мом оцу Милораду Алексићу на сећање, сећање на једног дивног човека, страственог риболовца, боема и на тежак посао којим се бавио. На првог специјалног педагога у Новосадској полицији, полицајца старог кова, онаквог без мрље, каквих мало има. На човека који је на своја плећа примио сву тугу наркоманије и распадања породица и човека која су га без изузетка потресла и на крају му скратила сопствени живот. Био је градска фаца, полицајац и инспектор којег је познавао цели Нови Сад. Материјал који користим првенствено јесте прича “Предах са господином лоповом” из књиге Мирјане Булатовић “Ђаво у праху” , књига о исповестима наркомана у којој је мој отац Милорад Алексић учествовао. Као и емисије РТНС “Бештија” и Акција Лауфер са РТС. Покој ти души ћале мој.

Песма “Але”

Родила га Семберија,

Где пркосно крст сија.

Умила га река Дрина,

Да израсте у српског сина.

И док тече река Дрина,

И постоји Српска Атина,

Биће песама, биће и вина,

Да сећају на тог српског сина.

Улази у кафану, као да гледам,

Забораву ту слику не дам,

Намешта шал, густу косу глади,

Музика већ креће…волело се двоје младих

За добре – добар, за боље још бољи,

На свим пољима увек најбољи.

Барабе му никада нису на пут стале,

Остаје легенда…наш Але!

ПРо Артист

Песма “Дунав”

Док Саборна црква и Катедрала једна другој намигују,
А голубови на њиховом крововома љубавну игру играју,
Дунав ка свом одредишту језди,
Да се у Црно море угнезди.
Дугачак је пут он до нас превалио,
На разним језицима се својом лепотом хвалио,
Па сада жури да се код Голупца пружи,
И мало одмори док не постане ужи.
Тамо ће га стиснути две клисуре,
Што гледају једна другу као да се дуре,
И питају чија је страна већа лепотица,
И такмиче се која ће пре освојити ваша срца.
Док се јутарња магла полако диже,
Све више бродића између два Казана стиже.
Причају се приче о временима давним,
И неким војсковођама славним.
Пошто су клисуре стиснуле његову силину,
Дунав је ту отишао јако у дубину.
Мало је оних што познају његове ћуди,
А како би и могли када је ту од времена праисторијских људи.

“Своја”